jeftina poema o cigareti

Ознаке

, , , , , , , , , , , , , ,

– o mislima što su se o dim saplele i na žar opekle, na zgužvanoj salveti je pisalo
to je samo bila brza, spontana poruka ljubavnika što noć nesmotreno na iskap ispiju

-do jutra sve je bilo jasnije, i bez kafe misli su bile jasnije, pa svako svojim putem do sledeće stanice uz malo sreće

Preko stiha do dodira

Ознаке

, , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,

Da mi je pesme pisati, pa bežati kroz stihove, ponekad se možda u najdržu strofu vratiti i refrenom je nazvati. Kad je tuga lepša od osmeha bila? U pogledu se utopiti, ali ipak, izroniti, baš tu, na preseku tvojih ključnih kosti se odmoriti.

Kako su samo lepi ti tragovi razlivene maskare na tvojim obrazima, uz malo bola i prstohvat nade. I kako samo divno drhte nervni završeci u meni na nestvarni dodir Mesečeve sonate. Da mi je da sam nota, da se bacim u predele beskrajne što se kroz pore svakog nenametljivo uvlače.

Jesmo li mi, samo bledi obrisi onog što bi se srećnom slučajnošću moglo zvati? Uz predah, uz produženi odmor od trezvenog razmišljanja.

Ludost letnje noći je oduvek lepša bila, kad obuče večernju haljinu pa u fontani zapleše. Gospođice, vi što usne osećanjima bojite. Vi, snene senke među vilama, ova je stvarnost samo tesna koža za snove što ih na dlanovima pružate.

Kao svila što na telu gmiže i leluja, nesnevano, ali u dodir obučeno, jutro je na vrhovima trepavica stiglo, uz miris kafe i tek ubranih ruža. Kao onda, sećaš se, kroz zrake sunca i šoljicu letnjeg pljuska, čekala sam te.

– misli, od morske paučine slane

Ознаке

, , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,

Na obali mora, bosonoga. Umorna se svila na dašak vetra uvija. I kad se nebo pocepa o ivicu horizonta, i razliju se topli tonovi, uzimam četkicu i umačem je u morsku vodu da taj pejzaž dočaram.

Između valova, poneka je flaša nadom ispunjena. Između sudara, svakog trena po jedan mornar svoju ljubav mašta. Udaljenosti su tako lake, kad se na najmanji dodir čini nestaće.

Preko pogleda do usana skrivena su razna bezumlja. Niz prasak, pa niz bradu i vrat, skliznuti. A dodir sunčeve toplote, sočna breskva, i krvare usne, al to je samo neizdrž jedne želje. Svrbe prsti, hir je to reči da se puste sa vrhova. Ljuljaju se ko brodovi na pučini, što tiho o žudnji zbori. Ipak, o dubinama morskim, najlepše su tvoje plave oči umele zboriti.

Niz stomak ljupkih iluzija, skliznuo je otkucaj, kao spas. Osluškujući eho, na dnu je ipak lakše sidro naći.

Vidljivost što cepa ružičaste muslin haljine, iluzije gole, na dodri morske pene rastvorene.

Jutra su ipak na kopnu najlepša. Al zato noći, vi ste pučini obećane, onda kad su snovi za jednu zvezdu bliži.

typing…

Daleko od sebe, između preskočenih sutra i zaboravljenih juče. Tamo gde je previše „sada“ premalo „tada“. Nekad se desi, zalutam između obećanja i iskrenih laži, dok dodirom se para nada, pomislim kako je divan ovaj dan što krade osmehe.

Između pisanja i brisanja, uvek u raskoraku ponuđenih stvarnosti. Šta je to što mi još može ponuditi ovaj grad? Između ovih ograda previše je preskoka. Između reči koje je teže izbrisati nego dela i ljudi što su krali nade u prijateljstva. Između razočarenja i čuđenja. Između onih prodavaca što su preskupo prazninu prodali. Između Save i Dunava, baš tu kod rascepa svitanja, počiva zaboravljeni komadić mene.

Ako je pisati da bi se na rečima trag ostavio, moje je postojanje sasvim beznačajno. Ja sam samo neko ko je nekada disao kroz redove slova i praznina, što su jednom uzdah bile.

Izmedju pregibanja slojeva želja, onih što su bile i što su opstale, u ljubičastoj haljini od muslin svile, pomalo ja. Dok je miris vanile bio je postojaniji od letnje noći. Provlačim prste između ožiljaka što su predivan beleg postali. Lepe uspomene što tiho ispod kože bride. Uz časne namere i prljave želje, lepe se dani za telo od papira. A kad se sve sprere s prvim letnjim pljuskom i od zalutalog teksta, razlivenih slova, jedan monohroman akvarel postane. Previše očekivanja za jednu, sada već odbačenu, slučajnost. Ona, što se ulicama vuče i vešto prolaznike zavara, pa opčini još poneku skitnicu što za pažnjom prosi.

I na kraju dana, kad se izuju neudobne cipele i svuku tesne haljine neukalupljenosti, šta nam preostaje još da svučemo, osim poneke prežvakane fraze, možda biće bolje sutra, uz nezaobilazni par; saosećajni pogled i neiskren osmeh.

Lepa je udobnost tame, kad nelagodnost prestane i svojim se osetimo. Pomalo svojim, dovoljno ničijim. Kad život i san postaju sasvim naši, na najmanji trzaj trepavica. Pisati, pisati, pisati i na kraju sve izbrisati. A sve je ovo samo još jedan krug oko početka. Krstariti zorom, i loviti pravi san, baš onaj što sa prvim svitanjem počne da bledi.

reči

Tragom kulture – Kad muzika teče kroz vene

Ознаке

, , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,

Celim telom zaroniti. Prepustiti se u potpunosti. A naposletku, dozvoliti utiscima da se slegnu.

O besmrtnosti, samo se kroz muziku moglo besediti, i jedino je tako, donekle spoznati. Iskreno i ispod površine trenutnosti.

Sazdani od delića, što na najtanji drhtaj tonova plešu, predajemo se. Od materije tela, preostane samo strujanje vazduha što teče u zadatom ritmu. Neverovatna je snaga i mekoća tih dlanova što te vode kroz melodiju, pa se ponovo rađaš i umireši. Uznemireni nežnošću, probudjeni očajem, a bes i seta, razdiru. Potom, ljubav i kristal radost, da iscele. A u duši, trag uspavanog kosmosa, onaj delić besmrtnosti probude.

Naklon, Maestro, malo teatralnosti lepo ti stoji, kad si nam dušu probudio u savršenom neskladu osećaja. Toliko različitosti na sceni jednu umetnost stvara, vođena plesom snevača, što sva čula budi i podčini.

Maestro, ti si onaj što nevidljive niti vuče i bestidno tonove rasipa. Ali kad se uzburkaju mora duše, samo ih pijanista, veštim prstima sasvim umiri.

O tebi, pijanisto, bi i Čajkovski mogao pričati, da je baš tebi koncert za klavir pisao. I dodao kroz osmeh, muzika koja ne uznemiri dušu, i na kraju joj ipak spokoj ne pruži nije dostojna večnosti.

Posmatrati čoveka koji u sebi nosi muziku i prenosi je celim svojim bićem kroz prostor, čudesno je. A on je, zapravo samo eho. Iz njegovih prstiju, vatromet tonova.

Od muzike se lako može umreti, ona ljupko zavede i pod kožu se uvuče, a u moru tonova najlepše se plovi, plovi i lako odluta. Pa se polako probude i skrivene emocije. Ali valovi tvoji ipak nose, na spokoju nade.

Jesmo li mi, izgubljeni, upravo pronađeni?

Violinisti, vi ste i poslednji sloj duše naše ogolili. I sada, nemo pred vama stojimo, vašim žicama svezani. Stojimo i drhtimo, a iščekivanje je najgore. Oh, neizvesnosti dostojanstvena.

I naposletku, otvaram oči, publika je na nogama, i požar je u sali.

 

Kolarac:

Hor i Simfonijski orkestar RTS „Pobeda i ideali“

dirigent: Bojan Suđić

Aleksandar Serdar, klavir

Program: Čajkovski, Betoven

 

dok štikla tone

Ознаке

, , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,

Mislima isprljati vino, produbiti ožiljke i pikadom naciljati Pariz. Taj prokleti, izlizani grad romantike nabijen strašću.

Ili vući se predgradjem Rima, kroz katakombe onoga što je nekada bila raskoš vredna divljenja, a ipak ono što je ostalo deluje nekako skoro nestvarno lepo dok postepeno bledi, ljušti se slava svetskih čuda, pa ipak naklon hedonizmu Italijana, oni su znali živeti a imali su i zarad čega umreti. Umreti ispunjenog srca. Šteta, možda je to sasvim nestalo.. Umirati ispunjen prazninom srca i stomaka nije baš vredno ovekovečenja kroz umetnosti. hm.. opustošeni svet.. Razoren…

Ljudi su i ranije doživljavali pustošenje kroz ratove i krize, kroz brojne nesreće, ali bilo je tu neke neverovatno uzvišene lepote propadanja.. propadati i raslojavati se u svim nijansama lepote i dostojanstva. Glad ali prodato telo za svilene čarape. Malo crvenog karmina i maskare.. nesreća je tako lepa na licu mlade žene što se ljubavniku nada i iščekuje..

Sada je ostao samo miris truleži onog što su ljudi nekad bili, sad bez ikakvog integriteta i digniteta.. a ipak, zaboravimo ovu prinudnu trenutnost na još po koju večnost.. jer mirisi citrusnog voća svuda su oko mene.. kisele kapi .. i svežina.. uh.. a tek dodiri sunca.. uvuku se pod kožu, pa golicaju, ne daju mira snevaču..

Ali i sada ta kurva rimljanka raslojava sloj po sloj podsuknju, razmazani crveni karmin na usnama samo je trag razorenih snova.. polako odumire poslednji trag humanizma i renesanse, kako se samo tada oslobođeno živelo i proklet bio taj barok i sve te predrasude, odmerenost, previše je to duhovnosti za ovaj jedan smrtan život..

Umetnost je samo praznina ako se ne pronađe način da se živi kroz nju, a ne samo za nju. Osetiti produhovljeno-erotično iskušenje kada se ideja javi, pa dugo koprca sve dok ne dobije oblik.. glina u veštim rukama ljubavnika što zna da jedan dodir može biti fatalan. Kako je ovaj život fantastično sjeban u svojim krajnostima..

Hej italijanko, zgodna si i dok propadaš i dalje mamiš putnike iako ti sandala polako tone.. uvek u cipelama na štiklu, dostojna si takvog propadanja ipak si bila razorena prelepim crnim muškarcima..

ali ti francuskinjo, što glumiš skromnost a samo loše prikrivaš nadmenost, paraju ti se te svilene čarape, nekada si imala lepotu sada si i romantiku slomila. Ko su ti stranci što ti telo lome? Kad rob postane gospodar teško je hodati slomljenog ponosa. Lepo odumire, od raskoši napukla, kultura Luja XIV. Onda kad su kolači lakom gospodičnom maštom hleb postali.

I čemu se nadamo mi, prokleti umetnici, što smo na Montmartru zavet dali, od umetnosti i za umetnost vredi umreti. Ako ne od ljubavi, možda, zarad umetnosti i najpre. Eh boemi moji, jeftinog vina i lakih žena opijeni, promenljivi i zauzdani ćudljivim muzama. I kafane, vaše utočište, sve su vam to turisti uzeli. Kada vam je boja bila ispred hleba najlepša ste dela dali.. a niste ni sanjali, da jeftina će atrakcija biti vašim stopama hoditi. Voljeni moj, Tuliz Lotrek, predivni, nesvrstani umetniče, šta bi ti sada rekao, kada je raskalašnost izgubila i prividnu lepotu dostojnu platna.

Naklon moja prelepa umetnosti, od slikarstva se polako praštamo. A vi, groteskne instalacije samo ste hladne duše, spram Moneovih impresija.

Ipak, voleti, oh, voleti silno i pokidati sve te predrasude, nestati. Dostojanstveno, jebeno, nestati u strasti želje sagoreti. Da, bilo bi lepo. za promenu.

I Modigliani, lepe su ti te prazne, svevideće oči što dušu svoju vešto skrivaju, dostojan si protivnik ovom svetu bio.

la vie en rose

kad stigneš u svoj grad, a u taj grad nikad ne stigneš prekasno

Ознаке

, , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,


Onda, kada se vratimo u svoj grad. Baš u onaj grad koji smo bar jednom sanjali. I iznova otkrivamo uspavane delove. Delove iz našeg sećanja.

-Trampiti zgužvanu novčanicu putnika namernika za poneki takt uličnih svirača uhvaćen onako u brzom koraku. Mi, večito u žurbi, i oni, koji pripadaju tu. Oni, koji nose ključ duše jednog mesta i njenih stanovnika. Vešto poput čarobnjaka oživljavaju jedan drugačiji svet. Vanvremeni svet. Verno prenose njegovu priču kroz tkanje melodije. Svakom dostupna, a po najpre onim željnim da ukradu poneki delić te čarolije i raznesu je dalje.. Tako gradovi dišu kroz vreme. Putuju bez ikakve prostorne izmeštenosti.

Oblačan dan i bakar reka, a živi sjaj samo je odsjaj niske katanaca što čvrsto drže most dalje od zaborava. Oni koji spajaju u neraskidivo nade i iluzije, prošlost i sadašnjost, i daju joj opipljivu težinu. Povezuju nas bez fizičkog dodira, a ta uspomena trajno ostaje skopčana sa tim mostom, rekom i gradom, i onda kad katanca više nema, priča opstaje. Ovaj pokušaj čuvanja emocija spram zaborava zapravo je poslednji bedem odbrane. Odupiremo se, ne dozvoljavamo da nas sustignu novi, drugačiji osećaji i običaji, čuvamo sebe od zaborava. Nadamo se, dovoljno je jak da nas sačuva od promene. Kao veza nas samih do budućnosti. Zaljubljeni buntovnici.

I u daljini zvuk zvona, podsećanja. Vreme pak neumitno leti. I vozovi dolaze i odlaze.
A mi? Mi zauvek ostajemo tu, u tom trenutku, u svom gradu. Iznova i iznova mu se vraćamo, čak i onda, kad to radimo bez stvarne prostorne izmeštenosti. Izmaštani putnici. Oni koji rasipaju uspomene umesto koraka. Ljubavnici sećanja.

Poznaju nas dobro te kaldrmisane ulice, uski sokaci i niz starih zgrada što dostojanstveno propadaju, prelepi spomenik nekih prošlih vremena.. a zna za nas i poneka klupa, možda i ona naša, gde smo jednom našli utočište kada je zagrljaj bio više od prećutnog obećanja.

Odlazimo, nesvesni koliko od nas ostaje, bas tu u našem gradu. Gradu koji nas je vezao kao katanac ljubav za most. Baš kao novčić bačen u fontanu želje, taj primamljiv zalog ponovnog povratka. Nadamo se, čeznemo. Možda se ipak jednom vratimo.

paris7

slučajnost dodira, još jedan neprimetan prolaznik

Ознаке

, , , , , , , , , , , , , , , , ,

U raskoraku neobičnosti, uvek između šoljice kafe i šoljice čaja, između redova knjiga i slučajnih neznanaca, čitam ove reči daleke i meke, što žudnju nose a sećanja kriju.

Redovi zaboravljenih ljubavi, brzim korakom ispisani. Ko si ti, što za namernom slučajnošću žudiš, skriven iza maske uobičajene užurbanosti.

/ oh dekadencijo, zar si meni zapala.. /

Les-Amoureux-du-Café-de-Flore-Lovers-Café-de-Flore-Paris-1960-by-Léon-Herschtritt