Ознаке

, , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,

Mislima isprljati vino, produbiti ožiljke i pikadom naciljati Pariz. Taj prokleti, izlizani grad romantike nabijen strašću.

Ili vući se predgradjem Rima, kroz katakombe onoga što je nekada bila raskoš vredna divljenja, a ipak ono što je ostalo deluje nekako skoro nestvarno lepo dok postepeno bledi, ljušti se slava svetskih čuda, pa ipak naklon hedonizmu Italijana, oni su znali živeti a imali su i zarad čega umreti. Umreti ispunjenog srca. Šteta, možda je to sasvim nestalo.. Umirati ispunjen prazninom srca i stomaka nije baš vredno ovekovečenja kroz umetnosti. hm.. opustošeni svet.. Razoren…

Ljudi su i ranije doživljavali pustošenje kroz ratove i krize, kroz brojne nesreće, ali bilo je tu neke neverovatno uzvišene lepote propadanja.. propadati i raslojavati se u svim nijansama lepote i dostojanstva. Glad ali prodato telo za svilene čarape. Malo crvenog karmina i maskare.. nesreća je tako lepa na licu mlade žene što se ljubavniku nada i iščekuje..

Sada je ostao samo miris truleži onog što su ljudi nekad bili, sad bez ikakvog integriteta i digniteta.. a ipak, zaboravimo ovu prinudnu trenutnost na još po koju večnost.. jer mirisi citrusnog voća svuda su oko mene.. kisele kapi .. i svežina.. uh.. a tek dodiri sunca.. uvuku se pod kožu, pa golicaju, ne daju mira snevaču..

Ali i sada ta kurva rimljanka raslojava sloj po sloj podsuknju, razmazani crveni karmin na usnama samo je trag razorenih snova.. polako odumire poslednji trag humanizma i renesanse, kako se samo tada oslobođeno živelo i proklet bio taj barok i sve te predrasude, odmerenost, previše je to duhovnosti za ovaj jedan smrtan život..

Umetnost je samo praznina ako se ne pronađe način da se živi kroz nju, a ne samo za nju. Osetiti produhovljeno-erotično iskušenje kada se ideja javi, pa dugo koprca sve dok ne dobije oblik.. glina u veštim rukama ljubavnika što zna da jedan dodir može biti fatalan. Kako je ovaj život fantastično sjeban u svojim krajnostima..

Hej italijanko, zgodna si i dok propadaš i dalje mamiš putnike iako ti sandala polako tone.. uvek u cipelama na štiklu, dostojna si takvog propadanja ipak si bila razorena prelepim crnim muškarcima..

ali ti francuskinjo, što glumiš skromnost a samo loše prikrivaš nadmenost, paraju ti se te svilene čarape, nekada si imala lepotu sada si i romantiku slomila. Ko su ti stranci što ti telo lome? Kad rob postane gospodar teško je hodati slomljenog ponosa. Lepo odumire, od raskoši napukla, kultura Luja XIV. Onda kad su kolači lakom gospodičnom maštom hleb postali.

I čemu se nadamo mi, prokleti umetnici, što smo na Montmartru zavet dali, od umetnosti i za umetnost vredi umreti. Ako ne od ljubavi, možda, zarad umetnosti i najpre. Eh boemi moji, jeftinog vina i lakih žena opijeni, promenljivi i zauzdani ćudljivim muzama. I kafane, vaše utočište, sve su vam to turisti uzeli. Kada vam je boja bila ispred hleba najlepša ste dela dali.. a niste ni sanjali, da jeftina će atrakcija biti vašim stopama hoditi. Voljeni moj, Tuliz Lotrek, predivni, nesvrstani umetniče, šta bi ti sada rekao, kada je raskalašnost izgubila i prividnu lepotu dostojnu platna.

Naklon moja prelepa umetnosti, od slikarstva se polako praštamo. A vi, groteskne instalacije samo ste hladne duše, spram Moneovih impresija.

Ipak, voleti, oh, voleti silno i pokidati sve te predrasude, nestati. Dostojanstveno, jebeno, nestati u strasti želje sagoreti. Da, bilo bi lepo. za promenu.

I Modigliani, lepe su ti te prazne, svevideće oči što dušu svoju vešto skrivaju, dostojan si protivnik ovom svetu bio.

la vie en rose