Daleko od sebe, između preskočenih sutra i zaboravljenih juče. Tamo gde je previše „sada“ premalo „tada“. Nekad se desi, zalutam između obećanja i iskrenih laži, dok dodirom se para nada, pomislim kako je divan ovaj dan što krade osmehe.

Između pisanja i brisanja, uvek u raskoraku ponuđenih stvarnosti. Šta je to što mi još može ponuditi ovaj grad? Između ovih ograda previše je preskoka. Između reči koje je teže izbrisati nego dela i ljudi što su krali nade u prijateljstva. Između razočarenja i čuđenja. Između onih prodavaca što su preskupo prazninu prodali. Između Save i Dunava, baš tu kod rascepa svitanja, počiva zaboravljeni komadić mene.

Ako je pisati da bi se na rečima trag ostavio, moje je postojanje sasvim beznačajno. Ja sam samo neko ko je nekada disao kroz redove slova i praznina, što su jednom uzdah bile.

Izmedju pregibanja slojeva želja, onih što su bile i što su opstale, u ljubičastoj haljini od muslin svile, pomalo ja. Dok je miris vanile bio je postojaniji od letnje noći. Provlačim prste između ožiljaka što su predivan beleg postali. Lepe uspomene što tiho ispod kože bride. Uz časne namere i prljave želje, lepe se dani za telo od papira. A kad se sve sprere s prvim letnjim pljuskom i od zalutalog teksta, razlivenih slova, jedan monohroman akvarel postane. Previše očekivanja za jednu, sada već odbačenu, slučajnost. Ona, što se ulicama vuče i vešto prolaznike zavara, pa opčini još poneku skitnicu što za pažnjom prosi.

I na kraju dana, kad se izuju neudobne cipele i svuku tesne haljine neukalupljenosti, šta nam preostaje još da svučemo, osim poneke prežvakane fraze, možda biće bolje sutra, uz nezaobilazni par; saosećajni pogled i neiskren osmeh.

Lepa je udobnost tame, kad nelagodnost prestane i svojim se osetimo. Pomalo svojim, dovoljno ničijim. Kad život i san postaju sasvim naši, na najmanji trzaj trepavica. Pisati, pisati, pisati i na kraju sve izbrisati. A sve je ovo samo još jedan krug oko početka. Krstariti zorom, i loviti pravi san, baš onaj što sa prvim svitanjem počne da bledi.

reči