Ознаке

, , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,


Onda, kada se vratimo u svoj grad. Baš u onaj grad koji smo bar jednom sanjali. I iznova otkrivamo uspavane delove. Delove iz našeg sećanja.

-Trampiti zgužvanu novčanicu putnika namernika za poneki takt uličnih svirača uhvaćen onako u brzom koraku. Mi, večito u žurbi, i oni, koji pripadaju tu. Oni, koji nose ključ duše jednog mesta i njenih stanovnika. Vešto poput čarobnjaka oživljavaju jedan drugačiji svet. Vanvremeni svet. Verno prenose njegovu priču kroz tkanje melodije. Svakom dostupna, a po najpre onim željnim da ukradu poneki delić te čarolije i raznesu je dalje.. Tako gradovi dišu kroz vreme. Putuju bez ikakve prostorne izmeštenosti.

Oblačan dan i bakar reka, a živi sjaj samo je odsjaj niske katanaca što čvrsto drže most dalje od zaborava. Oni koji spajaju u neraskidivo nade i iluzije, prošlost i sadašnjost, i daju joj opipljivu težinu. Povezuju nas bez fizičkog dodira, a ta uspomena trajno ostaje skopčana sa tim mostom, rekom i gradom, i onda kad katanca više nema, priča opstaje. Ovaj pokušaj čuvanja emocija spram zaborava zapravo je poslednji bedem odbrane. Odupiremo se, ne dozvoljavamo da nas sustignu novi, drugačiji osećaji i običaji, čuvamo sebe od zaborava. Nadamo se, dovoljno je jak da nas sačuva od promene. Kao veza nas samih do budućnosti. Zaljubljeni buntovnici.

I u daljini zvuk zvona, podsećanja. Vreme pak neumitno leti. I vozovi dolaze i odlaze.
A mi? Mi zauvek ostajemo tu, u tom trenutku, u svom gradu. Iznova i iznova mu se vraćamo, čak i onda, kad to radimo bez stvarne prostorne izmeštenosti. Izmaštani putnici. Oni koji rasipaju uspomene umesto koraka. Ljubavnici sećanja.

Poznaju nas dobro te kaldrmisane ulice, uski sokaci i niz starih zgrada što dostojanstveno propadaju, prelepi spomenik nekih prošlih vremena.. a zna za nas i poneka klupa, možda i ona naša, gde smo jednom našli utočište kada je zagrljaj bio više od prećutnog obećanja.

Odlazimo, nesvesni koliko od nas ostaje, bas tu u našem gradu. Gradu koji nas je vezao kao katanac ljubav za most. Baš kao novčić bačen u fontanu želje, taj primamljiv zalog ponovnog povratka. Nadamo se, čeznemo. Možda se ipak jednom vratimo.

paris7

Advertisements